ЗАИГРУВАЊЕ (свадбени обичаји у Косовском Поморављу)

Свечано је одевена, баш како прилика и налаже. Лице и чело су јој откривени, док бела марама прекрива косу, са дужим крајем који лежерно пада преко рамена. Белу кошуљу, која јој до струка прекрива леђа, красе богати детаљи косовског веза. Преко ње носи светлоплави јелек, проткан сребрним и златним концем чији вез симболизује православну веру и љубав међу људима. Преко предњег дела беле сукње опасана је бошча – како у Косовском поморављу називају кецељу.

Раскош њене ношње употпуњују дукати који јој леже на грудима, док јој појас од бисера и тока обликује струк. Са подигнутом десном руком у којој држи сито украшено белом свилом и цвећем у облику венца, овако уређена свекрва, уз пратњу народних инструмената, поводи коло – познато као свекрвино оро.

На самом зачељу кола налази се блиска рођака, у ношњи или свакодневној одећи, која у рукама носи погачу. Овај сликовити тренутак означава почетак свадбе, односно ЗАИГРУВАЊЕ. У питању је сплет старинских обичаја везаних за женидбу и удају, карактеристичних за Србе из југоисточног дела Косова и Метохије. Како кроз овај предео протиче Биначка Морава, читав крај је по њој и добио име Косовско поморавље.

Да би се уопште дошло до свадбе и самог свечаног чина, предстоји читав низ обичаја које ваља испоштовати, објашњава Станислав Којић, хроничар Косовског поморавља, уводећи нас у богат свет српске традиције.

Све до средине седамдесетих година прошлог века, женидбе и удаје су се углавном одвијале уз посредовање проводаџије. То је по правилу био вешт говорник, човек способан да убедљиво посредује између момачке и девојачке куће. Када би домаћин одлучио да је време да ожени сина, кренуо би да се распитује о девојкама стасалим за удају. Преко рођака и пријатеља тражио би добру прилику, а највише су се цениле лепота, снага, вредноћа и поштење. Наравно, пажљиво се гледало и ко су јој родитељи, али и каква јој је цела фамилија.

Прикупивши све те детаље, домаћин би се са супругом договорио код које девојке ће прво послати проводаџију. Уколико просидба не би успела из првог пута, проводаџија би ишао код следеће девојке, и тако редом све док се посао не склопи. Ни девојачка страна, међутим, није одлучивала насумично – детаљно су се распитивали о момку, његовој породици, али и о иметку будућег зета. Тек када би све сазнали и проценили да им прилика одговара, јавили би проводаџији пристанак, након чега се прелазило на заказивање просидбе и веридбе.

Као потврду договора, проводаџија је носио такозвани „белег” – дарове које су размењивале две породице. Искрошена девојка би по њему слала поклоне момку и свим његовим укућанима. Са друге стране, проводаџија би њој доносио младићев прстен и дарове, уз незаобилазни кондир са благом ракијом, окићен босиљком и цвећем. Тада би се утаначио и тачан дан свадбе. У саму просидбу, која се најчешће одвијала недељом или четвртком, ишли су момков отац, стричеви, ујаци и други угледни рођаци и пријатељи чије је присуство доприносило успешном исходу.

Свадба је, како истиче Којић, представљала догађај и весеље за читаво село. Мештани би се масовно окупљали да испрате „свекрвино оро” и игру девојака у народним ношњама, затим заједнички плес младенаца, али и „шарено оро” којим се пратио долазак пријатеља.

„Свадба је веома важан догађај у животу брачних парова, али и родитеља који су дочекали да ожене синове и удају своје ћерке, као и за осталу родбину која има прилику да се провесели,” објашњава Којић. За младожењу и невестну, она представља симбол зрелости – тренутак када се осамостаљују од родитеља, започињу заједнички живот и припремају се за стварање сопствене породице и одгајање деце.

Некада су свадбене радње трајале пуних недељу дана. Све је почињало у понедељак одвајањем и ношењем жита на млевење. Четвртак је био резервисан за туцање кафе, позивање сватова и „замесување”. У младожењиној кући делила су се задужења, а главне улоге носили су кум, стари сват (старојко), девер и барјактар.

Свечано обучене, свекрва и најчешће јетрва обилазиле су родбину и звале жене да месе погаче. Жени која меси (мешаљи) стављала се шајкача на главу, јер се веровало да то кући доноси мушку децу. Док се погача пекла, гошће би уз песму, мезе и пиће седеле за софром. Испечена погача се ломила, а свако је свој комад носио кући. Пре растанка, жене су се договарале о учешћу у свекрвином колу и припреми народне ношње, док су мушкарци правили план рада за саму свадбу.

Субота: Званични почетак и свекрвино оро Постављањем цветног барјака на капију и доласком музиканата кроз село, свадба је и званично почињала. Свекрва би повела коло држећи сито украшено бисерима и цвећем. Из њега су испадали жито и бомбоне за децу – попут кокошке која храни пилиће – као симбол ситог и послушног живота будуће снахе. Након свекрве, сито би преузимало мушко дете или момак са оба жива родитеља. Затим су се смењивале остале жене и девојчице, да би на крају мушкарац одиграо последњи круг и унео сито у кућу. Док се код младожење увелико славило, у младиној кући владала је емотивна атмосфера где се родбина, уз песму и сузе радоснице, опраштала од девојке.

Недеља: Одлазак по младу и венчање Дан би започео бријањем младожење, што је за младиће од 17 до 20 година често било прво бријање у животу и симболичан улазак у свет одраслих. Младина ношња: Невеста је носила перјаницу (врсту капе), вео, широку кошуљу са пет сребрњака, прслуче, бошчу цветачу и црвене чарапе против урока. Деверова улога: Девер јој је уручивао прстен, обувао ципеле у које је претходно ставио новац, а затим са неудатим девојкама ломио стругану погачу изнад њене главе. Долазак у нови дом: После црквеног венчања (на ком кум три пута мења прстење младенцима), сватови су стизали пред младожењину капију украшену јармом преко ког је млада прелазила. Фијакер са невестом правио је три круга по дворишту за напредак и останак младе у кући. Млада је из недара бацала гранчицу босиљка у авлију, како би нови дом мирисао на њу. Пре преласка прага, бацала је кошуљу – пандан данашњем бидермајеру – а девојка која би је ухватила прва би се следећа удала.

Хроничар Којић даље бележи да се „заигрување” наставља тако што девер први поведе коло у којем играју сватови, након чега вођство преузима млада. Уз звуке „шареног ора”, млада игра тик уз младожењу, праћена најближом родбином. Потом следи свечани тренутак када младожења, уз музику и аплауз присутних, преноси младу преко кућног прага. Како би кући донела напредак, невестин први корак преко прага мора бити десном ногом, и то у чарапама.

Припадност новој породици и својој новој мајци – свекрви, млада симболично показује тако што јој седа у крило. Свекрва јој тада даје шећер који једу заједно, верујући да ће тако обе бити благе и добре једна према другој у заједничком дому. Док се у авлији и даље игра коло, гости седају за трпезу. Након вечере, млада прилази сватовима да се поздрави. Поштујући хијерархију, прво прилази старом свату, а затим редом осталима, служећи их чашицом ракије, док је они за узврат дарују новцем.

Неизоставан део славља била је и кумовска и деверска јабука, у коју су, након кума и девера, сви гости забадали новац намењен невести. Весеље би трајало готово целе ноћи, а главну реч о томе када који обред почиње имао је стари сват. Када би он одлучио да је време за полазак, сви сватови би устали и пошли за њим. Стари обичај је налагао и да две недеље након свадбе, невестина родбина долази у такозвани „првич”, како би се упознали са њеном новом породицом и условима у којима ће живети.

Ова свадбена весеља, дубоко проткана традицијом, захтевала су много пажње и стрпљења. Све се то радило у снажном веровању да ови ритуали доносе напредак и утиру пут здравом браку и новој породици. Иако се млади данас ретко придржавају свих ових обреда приликом ступања у брак, онај централни обичај – заигрување – махом су сви задржали.