„Не звижди у кући, не ваља!” (илустрација)
Напољу је већ пао мрак. Дечак седи на миндерлуку и, док чека вечеру, звижди неку мелодију коју је тог дана чуо на телевизији. Бака, која у шерпи меша пасуљ, окреће се нагло и прекорно га погледа: „Не звижди у кући, не ваља!” Дечак ућути, а да и не пита зашто. Неко време после тога, сасвим сигурно, неће звиждати ни по мраку, ни у кући. А кад једног дана буде отац, исту реченицу изговориће и свом детету.
Тако се, од уста до уста и са колена на колено, преносе народна веровања. Нико их није записао у књиге које су се читале по селима, нико их није учио у школи, а опет их зна свако. Многа воде порекло још из времена пре примања хришћанства, из старе словенске вере у духове, предаке и силе природе. Временом су се помешала са хришћанским обичајима, па данас ни сами не знамо где престаје једно, а почиње друго. На Косову и Метохији, где су Срби вековима живели у затвореним сеоским срединама, окружени другим народима и често препуштени сами себи, ова веровања су се сачувала у готово изворном облику.
„Не ваља” – реч коју смо сви чули
Тешко да постоји Србин који у детињству није чуо ово кратко упозорење. „Не ваља” се изговара без објашњења, као да је разлог свима јасан. Не ваља седети на ћошку стола, не ваља звиждати у кући, не ваља прескочити дете које лежи на поду. Ретко ко ће рећи шта ће се тачно десити ако се правило прекрши. Довољно је да се зна да „не ваља”, а остатак посла обави страх од непознатог.
Занимљиво је да се ових упозорења држе и они који тврде да у њих не верују. Многи ће се насмејати кад их питате да ли верују да ће их задесити несрећа ако преко прага пруже руку пријатељу. А онда ће, сасвим несвесно, ипак прећи праг пре него што се рукују.
Праг, огњиште и мрак
Највише веровања везано је за кућу, јер је кућа била свет у малом – место где живе живи, али где су, по старом веровању, обитавали и духови предака. Праг је била граница између тог света и спољашњег, туђег, опасног. Зато се преко прага никада није руковало, није се ништа додавало, а на прагу се није седело. Ко седи на прагу, говорило се, позива болест у кућу.

Када падне мрак, кућа се затварала и за људе и за ствари. Ништа се није давало из куће после заласка сунца – ни со, ни хлеб, ни шибица, ни новац. Веровало се да се са тим одаје и кућна срећа, па би домаћице радије слагале да немају, него што би комшиници после мрака дале шољу брашна. Из истог разлога ђубре се није износило из куће кад падне ноћ, а под се није метео од врата ка унутра, него обрнуто, да се „не измете” берићет.
Посебно поштовање уживало је огњиште. У ватру се није пљувало, у њу се није бацало смеће, а ватра се није гасила водом, већ се остављала да сама догори. Огњиште је било срце куће, а ватра која на њему гори – знак да је породица жива.
Хлеб, со и трпеза
За софром је важило читаво мало правило понашања. Хлеб се никада није бацао нити окретао наопачке на столу, јер се сматрао Божјим даром. Мрвице које падну скупљале су се и давале птицама, а ко би случајно испустио парче хлеба на земљу, подигао би га и пољубио.
Просута со значила је свађу у кући. Да би се свађа избегла, мало просуте соли бацало се преко левог рамена. Ако би за столом пала кашика, у кућу ће доћи жена, а ако падне виљушка – мушкарац. Девојке и момци нису смели да седају на ћошак стола, јер ко седне на ћошак, неће се оженити или удати седам година. Ово веровање и данас ће натерати многе да, када за столом нема места, радије остану да стоје.

Дете, колевка и урок
Ни у једном добу живота човек није био толико заштићен веровањима као у најранијем детињству. Детету се ништа није куповало пре рођења, ни колица, ни одећа, да се „не урекне”. Празна колевка се није љуљала, јер ће дете касније лоше спавати. Преко детета које лежи или седи на поду није се прескакало, јер, кажу, тада неће расти. Ко би то ипак учинио, морао је да се врати истим путем, да „поништи” учињено.
Највећа опасност била је урок – веровање да човек може, похвалом или завидним погледом, нехотице да науди детету. Зато се деца нису хвалила, а ако би неко рекао да је дете лепо, одмах би додао „да не буде урока”. На ручицу се везивао црвени конац, а у пелене се стављао бели лук. Кад би дете ипак постало немирно и плачљиво, бабе су „скидале урок” – бацале угљевље у чашу воде, изговарале бајалице и њоме умивале дете.

Полазак на пут
Пут је увек носио неизвесност, па је и полазак био праћен обичајима. За онима који одлазе на пут, у војску или на дуже путовање, мајке и баке просипале су воду, „да им пут иде као вода” – лако и без препрека. Ко би заборавио нешто код куће, није требало да се враћа. Ако би ипак морао, пре поновног поласка требало је да седне бар на тренутак, како би „пресекао” несрећу.

Лоше је било ако путнику пређе преко пута црна мачка или ако први кога сретне буде неко ко носи празне канте. Пуне канте, напротив, значиле су да ће посао за којим се иде бити успешан. У многим косовским селима ни данас се неће почињати важан посао, нити кретати на дуг пут уторком, јер се за уторак каже да је „тежак дан”.

Знаци и предсказања
Народ је у свему око себе видео знаке. Ако сврби десни длан, стићи ће новац, а ако сврби леви, новац ће отићи. Кад игра десно око, биће радости, а кад игра лево – туге. Свраб носа значио је да ће се неко наљутити, а штуцање да вас неко помиње.
Нека предсказања била су много тамнија. Када пас ноћу завија, а кукувија се огласи на крову куће, веровало се да ће неко у кући умрети. Кокошка која закукуриче као петао предсказивала је несрећу, па би домаћин такву кокошку истог дана заклао. Ни разбијено огледало није слутило на добро – доносило је седам година несреће, а у огледало се ноћу није гледало.

Промаја – веровање које је прешло границе
Међу свим веровањима, једно је постало готово заштитни знак српског менталитета. Промаја. Странци се смеју када чују да Срби верују да промаја може да изазове упалу, укочен врат, прехладу или чак нешто много горе. Ипак, нема српске куће у којој се, кад се отворе прозори на обе стране собе, неће чути узвик „Затвори, промаја!”

Слично је и са седењем на хладном. Девојкама и женама од малена се говорило да не седе на бетону или камену, јер ће „назепсти” и неће моћи да имају деце. Ова упозорења, која данас делују смешно, имала су своју практичну логику у времену када није било лекова, а свака прехлада могла је да се заврши тешко.
Између сујеверја и вере
Српска православна црква сујеверје никада није одобравала и свештеници често подсећају да је вера у знаке и предсказања у супротности са хришћанским учењем. Народ је, међутим, ова два света вековима успешно држао једно поред другог. Иста бака која недељом иде у цркву и пали свећу, увече ће, кад јој унука крене на пут, просути за њом воду. И неће у томе видети никакву противречност.
Можда зато што народна веровања, у својој суштини, никада нису била само страх од несреће. Она су била начин да се пред непознатим и неконтролисаним осећамо макар мало сигурније. Да кроз ситне ритуале, које сви знамо, сачувамо осећај да је свет у реду и да можемо да учинимо нешто да заштитимо своје најмилије.
Зашто их се и данас држимо
Модерно доба многа је веровања потиснуло. Млади данас знају да промаја не изазива болест, а под се мете када стигне и у било које доба дана. Ипак, мало ко од њих ће сести на ћошак стола када је на свадби, мало ко ће звиждати у кући пред баком, а скоро свако ће, ако заборави нешто, бар на тренутак сести пре него што поново изађе.
У тим ситним, готово несвесним гестовима живи један део нашег идентитета. Народна веровања нису запис у књизи, нити експонат у музеју. Она живе у кухињама, на праговима и за трпезама, свуда где се неко сети бакине реченице – „Не ваља!” – и, иако не зна тачно зашто, ипак послуша.
Пројекат – КОСОВСКА РИЗНИЦА КУЛТУРЕ


Крштење – обичаји који су остали
Крсна слава и обичаји
Народна ношња као симбол поноса Срба на Косову и Метохији
ЗАИГРУВАЊЕ (свадбени обичаји у Косовском Поморављу)
Тешко злостављање Ненада Рашковића захтева хитну независну истрагу и прекид полицијске репресије над Србима
Đurić sa ministrom inostranih poslova Angole: Cenimo principijelan stav po pitanju nepriznavanja Kosova
Народна веровања