Кум са крштеником умотаним у крижму (илустрација)
Беба је умотана у белу крижму, а кум је држи на левој руци, баш онако како му је на изласку из куће показала најстарија жена у породици. Испред цркве већ чекају деца из комшилука. Знају она добро шта следи – чим кум закорачи у порту, завући ће руку у џеп и бацити шаку ситниша, а за њим ће се разлећи дечја граја: „Куме, изгоре кеса!” Тако је, до пре само неколико деценија, изгледао дан крштења у готово сваком српском селу на Косову и Метохији.
Крштење је прва и најважнија света тајна у животу хришћанина. Њоме дете постаје члан Цркве, добија име и свог анђела чувара. Око овог обреда народ је, међутим, вековима плео читаву мрежу обичаја, веровања и неписаних правила – од тога ко сме да уђе у кућу пре него што је дете крштено, па до тога где се просипа вода у којој је први пут окупано. Многи од њих данас су заборављени. Неки су нестали са расељавањем, неки са новим начином живота, а неки су једноставно престали да се преносе, јер више није имао ко да их пренесе.
Кумство – веза која се не раскида
Код Срба се кум није бирао, већ се наслеђивао. Ако је једна кућа кумовала другој, кумство је прелазило са оца на сина, а са њим и поштовање према кумовој породици. Веровало се да је кумство светије и од крвног сродства, јер је посведочено пред Богом, у цркви. Зато се кумово име изговарало са уважавањем, а деца из кумовских породица нису смела међусобно да се узимају – сматрали су се духовном браћом и сестрама.
Одбити кумство био је велики грех. Ако би неко дошао да замоли да му се крсти дете, на то се одговарало само пристанком. Кумство се мењало једино у изузетним приликама, најчешће када би у породици деца умирала једно за другим. Тада се, по старом веровању, кум тражио „на путу” – дете би изнели пред капију или на раскрсницу, а за кума узимали првог намерника који наиђе. Сматрало се да ће кум кога је сам Бог послао донети детету срећу и здравље које претходни није могао.
Чување нејачета до крштења
Све до крштења дете се сматрало посебно рањивим. У народу се говорило да је некрштено дете „ни Божје ни људско”, па су га укућани чували као око у глави. Мајка и новорођенче нису излазили из куће, а у соби је ноћу морала да гори светлост – кандило, свећа или лампа – како се зле силе не би приближиле колевци. Под јастуче се стављао нож, маказе или чешањ белог лука, а око ручице везивао црвени конац против урока.

Ко год би ушао у кућу, прво је морао да приђе ватри и „угреје се”, па тек онда да погледа дете. Хвалити бебу није било пожељно. Ако би се неко ипак занео, одмах би додао „да не буде урока” и благо пљуцнуо три пута, да не би, како се говорило, „очима узео” детету здравље.
Првих дана после порођаја жене из родбине и комшилука ишле су на бабине. Носиле су погачу, печено пиле, шећер, понеку кошуљицу или чарапице за дете. Породиља их је дочекивала у постељи, а свака гошћа је, пре него што узме дете у руке, остављала у повоју метални новчић – да дете буде „тврдо као гвожђе” и да му никада не фали пара.

Крштење се није одлагало. Обављано је у првим недељама, најчешће пре четрдесетог дана, јер се веровало да што дуже дете остане некрштено, то је изложеније болести и урокљивим очима.
Мајка чека на капији
Један од обичаја који је готово потпуно нестао јесте да мајка не иде на крштење сопственог детета. Сматрало се да породиља пре четрдесетодневне молитве не треба да улази у храм, па је дете у цркву носила бабица или нека старија жена из рода. Мајка је остајала код куће, спремала ручак за кума и госте и чекала их на капији.

Кум је за крштење доносио крижму – велико бело платно или пешкир у који се дете умотава кад га свештеник извади из купеља. Уз крижму је ишла и кумова свећа, а често и прва кошуљица коју ће дете обући као крштено. Крижма се после брижљиво чувала у сандуку, а многе жене на Косову и Метохији и данас знају да покажу своју, пожутелу од времена, коју су им мајке сачувале још из дана њиховог крштења.

Име даје кум
Данас родитељи месецима бирају име детету, и пре него што се оно роди. Некада то није било њихово право. Име је давао кум, а родитељи су га често први пут чули тек у цркви, кад га свештеник изговори. Поштовало се, без поговора, оно што кум каже.
Породице у којима су деца умирала давале су им такозвана заштитна имена – Вук, Стојан, Живко, Стоја, Живана – у веровању да ће име „задржати” дете у животу. Вук да га ни вештица не сме да дирне, Стојан да остане, да „стоји”, Живко да живи. Иза многих имена која данас звуче обично крију се управо оваква стара веровања и страхови.
Кумова кеса и први сусрет
По изласку из цркве кум је бацао новац деци која су га чекала у порти. Што је шака била пунија, то се више веровало да ће крштеник бити богат и срећан. А ако би се кум ипак показао шкртим, деца су знала да довикну „Куме, изгоре кеса!”, па би се кум, да не буде на срамоти, још једном машио џепа.

На повратку кући пазило се да кум не застаје и да не скреће са пута, како ни дете у животу не би „застајкивало”. Када би стигли, кум би предао дете мајци, а она га је примала уз пољубац кумове руке.
Трпеза, дарови и прво купање
У кући је кум седао на чело софре. Он је први дизао здравицу за крштеника, а за њим су редом наздрављали остали гости. Кумови дарови стављали су се детету у повој или крај њега – новац, дукат, ређе сребрни крстић, а родитељи су кума даривали кошуљом и пешкиром, понегде и чарапама које је мајка сама плела.

Посебна пажња поклањала се првом купању детета после крштења. Вода у којој је окупано није се просипала било где. Изливала се под воћку или руже, на место где се не гази, да дете расте здраво и лепо, као дрво у цвету. Неке бабице су у воду стављале и новчић, који би касније поклониле детету.
Крштења у тешким временима
Било је година када се крштење није смело обављати јавно. У време комунизма деца су се често крштавала у тајности, по мраку, а неретко су их у цркву носиле бабе и деде, без знања родитеља запослених у државним службама. Многи данашњи педесетогодишњаци тек су у одраслом добу сазнали да су крштени још као бебе.

После 1999. године, када су многе српске цркве на Косову и Метохији остале без свештеника или порушене, крштења су се селила у манастире. Породице су децу водиле у Грачаницу, Пећку патријаршију и Високе Дечане, понекад и под пратњом, само да би им дете било крштено у древној светињи. У исто време многи одрасли, крштени у тајности или никада, дошли су да приме ову свету тајну.


Шта је остало
Данас се крштење у већини породица одлаже, понекад и до прве године, па и касније. Славље се све чешће са кућне софре сели у ресторан, а кум се бира из круга пријатеља, док су стари наследни кумови готово заборављени. Ретко ко још зна зашто се под јастуче ставља нож, а мајке, наравно, редовно присуствују крштењу своје деце.
Ипак, нешто је остало. Пред црквама на Косову и Метохији деца и данас чекају кума и његову шаку ситниша, а „Куме, изгоре кеса!” и даље се чује са сваке порте. Крижме се и даље чувају у ормарима, а кум и даље с поносом прича како је он детету дао име. Можда баш у тим ситницама живи оно што су нам стари оставили – вера да дете није само наше, већ и Божје, и да га на прве кораке не испраћа само породица, већ и читав крај.
Пројекат – КОСОВСКА РИЗНИЦА КУЛТУРЕ


Народна веровања
Крсна слава и обичаји
Народна ношња као симбол поноса Срба на Косову и Метохији
ЗАИГРУВАЊЕ (свадбени обичаји у Косовском Поморављу)
Тешко злостављање Ненада Рашковића захтева хитну независну истрагу и прекид полицијске репресије над Србима
Đurić sa ministrom inostranih poslova Angole: Cenimo principijelan stav po pitanju nepriznavanja Kosova
Крштење – обичаји који су остали