Крсна слава и обичаји

„Нико нема што Србин имаде,

Какав био такав и остаде,

Србин има своју крсну славу,

Крсну славу, светитеља Саву”

Већ у првим стиховима ове патриотске песме огледа се јединственост српског народа у читавом православном свету. Крсна слава је духовни печат и обичај својствен искључиво Србима, а континуитет њеног обележавања никада није прекинут – од самих почетака примања хришћанства, преко осамостаљења Српске православне цркве у 13. веку, па све до данас.

Почетак прослављања светаца код Срба везује се за време Светог Саве, који је уместо незнабожачких идола у српски народ увео светитеље и крсну славу. Из практичних разлога, црква је тада саветовала породицама ког светитеља ће славити, а тај избор се најчешће темељио на значајним догађајима међу члановима домаћинства, попут рођења, крштења или других важних датума.

Приштински парох Станиша Арсић истиче да обележавање славе никада није прекидано, без обзира на то кроз каква је историјска искушења српски народ пролазио. Слава се чувала и под турским ропством, и током измученог повлачења у колонама преко албанских врлети и Проклетија, па чак и у време интернације у логоре нацистичке Немачке.

„Слава се увек обележавала са пијететом и преносила са оца на сина. Чим се породица осамостали, треба да почне да слави крсну славу”, објашњава свештеник који, два пута годишње, окупља вернике у приштинској православној цркви Свети Никола како би освештао колаче домаћина који славе овог светитеља.

Иако читав српски народ дели ову традицију, постоји читава лепеза обичаја који се разликују у зависности од краја.

„Постоји мноштво прелепих обичаја који дају суштину и лепоту крсној слави. Једни важе у Војводини, други у централној Србији, а трећи на југу, односно на Косову и Метохији. Чак и од места до места на самом КиМ постоје разлике, али оно што је свуда основно јесте да се меси славски колач, припрема славско жито, пали свећа и служи вино”, додаје парох Арсић.

Припреме за славу почињу освећењем водице, које свештеник обавља у домовима свечара. Дан уочи празника, домаћица уз молитву и освештану водицу меси славски колач од квасног теста. Како не постоји строго писано правило, она изговара молитве које зна – оне које, како се каже, „излазе из срца”. Изглед и украшавање колача препуштени су њеној умешности и машти.

Оно што је најважније, наглашава свештеник, јесте свест о томе да је славски колач бескрвна жртва која се приноси Богу, а коју неизоставно прате славско жито, вино и свећа. Управо зато, приликом резања колача у приштинској цркви, парох приносећи га Богу изговара молитву:

„У славу и част Светог Николе, приносимо Ти, Господе, жртву ову на Твој Небески жртвеник, у име Оца и Сина и Светога Духа! Амин!”

Славски колач – симболика жита и вина

У новије време, освећење и ломљење славског колача најчешће се обавља у цркви, док свештеници ређе одлазе у домове да тамо обаве овај чин. Након ослобођења од турског ропства, а касније и од комунизма, у српски народ се вратио стари обичај да домаћин на сам дан празника носи колач, жито и вино у цркву, где га свештеник освештава и ломи заједно са њим. Тек по завршетку тог обреда, колач и жито се доносе кући. Сваки гост који дође на славу обавезно се прво послужи њима, па тек онда прелази на остала јела са богате славске трпезе.

Слава се слави у највећој просторији у кући, како би за једном софром могло да се окупи што више људи. Придошли гости седају за сто по утврђеном реду – поштујући старост и сродство. Након добродошлице уз кафу, испија се ракија и наздравља се за срећну славу домаћину. Уз мезе се започињу разговори, а обичај налаже да се домаћини и гости прво упитају за здравље укућана и шире родбине са којом се дуго нису видели или чули.

У појединим крајевима постоји и традиција да се за славу месе два колача, или колач и погача. Онај мањи, који је обично у облику крста и назива се „крсник”, освештавају домаћин и најважнији гост са чела софре током славске вечери. Они га окрећу сдесна налево, пратећи путању сунца, секу га и ломе напола, а затим целивају три пута уз заједничку молитву:

„Христос посреди нас – јесте и биће!”

Вечерњи обреди и дубока симболика

Пре освећења колача, у време вечере, гости устају, а домаћин пали славску свећу. Кадионицом, у којој је жар из шпорета или ћумур са тамјаном, домаћин три пута кади софру, колач, жито, присутне госте и икону светитеља у чију се част слава „подиже”. Након тога, домаћица кади остале просторије у кући.

Станислав Којић, који је са Владимиром Стојановићем писао о овим обичајима у књизи „Партеш и Партешани”, објашњава значење ових ритуала. „Пламен свеће, која замењује жртвени огањ, представља уверење да су укућани синови светлости која им осветљава пут у Христово царство. Кађењем се одагнају зле силе и Богу приноси духовна жртва. Жито је видљив знак васкрсења и вечног живота, јер пшеница поново ниче из посејаног зрна, док вино симболизује Христову крв која нас чисти од грехова у светој тајни причешћа.”

Здравице и ломљење погаче

У многим домовима на Косову и Метохији, након што домаћин пресече „крсник” и „подигне славу”, пуни се чаша црвеног вина која иде од госта до госта. Онај ко је прихвати, прекрсти се, отпије три гутљаја и прослеђује је даље, уз традиционалну песму и здравицу: „Ко ми пије славе Боже, помогле му славе Божје!”

Пре саме вечере ломи се погача. Домаћин је најчешће ломи са првим комшијом, кумом или најближим рођаком. Обојица три пута целивају преломљене крајеве, спајају их, а затим домаћин дели по комад сваком госту. Гости узвраћају речима: „Домаћине, срећна ти погача и срећна слава!” Домаћин тада умаче своје парче у со, наздравља са „Добро сте ми дошли, драги гости”, прекрсти се, и тек тада се приступа обеду. Трпеза је посна или мрсна, у зависности од црквеног календара, а славско вече се по правилу завршава песмом.

Славско јутро и очување традиције у тешким временима

Следећег јутра, на сам дан славе, одлази се у цркву на литургију. Свештеник освештава колач и прелива га вином, пазећи да ни кап не падне на под, јер народно веровање каже да се тиме обезбеђује добар род усева. Међутим, уколико свештеник није био у могућности да присуствује – што је често био случај током турског ропства или у време комунизма када су верски обреди били забрањивани – домаћин би сам обављао овај чин.

Професорка Оливера Радић из Ораховца бележи да је у метохијским селима домаћин тада преузимао улогу свештеника у свом дому. Као што свештеник кади цркву, тако је домаћин кадио трпезу, икону и чељад. Као што се на литургији приноси Свето Причешће, тако је домаћин свакоме давао по залогај хлеба, након чега су сви пили вино из исте чаше или земљане посуде – конате. Све ово је, како објашњава, у тесној вези са јеванђељском Тајном вечером.

Слава се никада не прекида

За српске породице које су држале до вере, многи догађаји су се током године могли прескочити, али крсна слава никада. Чак и у највећој немаштини, фамилије су се сналазиле, позајмљивале и скромно обележавале свог светитеља. Остала су сведочанства да је читаво село прискакало у помоћ домаћину који није имао новца ни рибу да купи за посну трпезу.

Слава се славила у добру и у злу. Чак и ако би се десила трагедија, па домаћин премине пред саму славу, обичај се није прекидао – колач, жито и вино су се обавезно спремали, а славска свећа је горела пред иконом светитеља.